BeCook Blog

Uopšte mi se ne kuva kad… (prvi deo)

Sigurno ste primetili da dobar deo populacije, naročito muške, na našim prostorima pod dobrim ručkom podrazumeva meso i krompir. Ništa više nije neophodno, a ništa manje nije dozvoljeno. I tako vi jednom spremite Karađorđevu šniclu sa pomfritom, drugi put faširane šnicle i pire, treći put Bečke šnicle i restovani krompir (pod uslovom da ne pripada još i onoj grupi koja ne voli crni luk!)… Kako god da okrenete, to je i dalje meso i krompir. Biti ograničen na dve namirnice deluje prilično nestimulativno. Četvrti put ćete, u najboljem slučaju, sve zajedno ubaciti u rernu sa neverovatnom željom da sve zajedno izbacite kroz prozor (uključujući i „probirljivog“ pripadnika muške populacije).

Ne volim ni kad neko dodaje previše začina u već spremljenu hranu. Ja sam, dok sam kuvala, dodala začine za koje sam mislila da treba da se nađu unutra i jedino što mogu da prihvatim je da jelo nekom nije dovoljno slano (a i to zato što mi je sestra „neslani Toma“ pa sam odrasla uz koncept dosoljavanja hrane pre isprobavanja). Međutim, kad neko doda još malo karija i čilija i bibera i origana i time učini da jelo više ni ne liči na ono koje sam iznela na sto, a o ukusu da ne pričam, pa još mi licemerno kaže: „Sviđa mi se.“… Verujem da se tada probude svi moji ubilački nagoni!

Iako dosta dobro kuvam, znam da mnogo ljudi kuva mnogo bolje od mene i volim da dobijem savet kako da nešto bude lepše, ukusnije, brže, jednostavnije… Međutim, postoji jedna kategorija ljudi koja sve radi bolje od svih. Oni su odlični električari, pravnici, automehaničari, informatičari… Naravno da su i odlični kuvari. Imaju neprocenjivo znanje i ne štede ni vreme ni reči da ga podele sa ostalima. I tako pronađu sto i jednu zamerku vašem jelu i sto i jedan „Ja bih to…“ ili „Sledeći put…“ ili „A što nisi…“ ili „Mogla si..“. E, savete od njih ne želim da dobijam jer, osim da su osrednji oratori, nisam imala priliku da se lično uverim da su dobri u bilo kojoj od tih stvari o kojima pričaju. Međutim, jedini način da od njih ne dobijate savete je da im ne date povoda da vam ih dele. Znači, retko kuvam kad su oni u blizini…

Ima jedna stvar za koju ne mogu da kažem da me nervira (što itekako mogu da kažem za sve gore opisane), ali mogu da kažem da me često sprečava da kuvam (pečem, pržim, mesim…) onda kad naumim. Naime, osoba sa kojom delim životni prostor skoro nikada ne jede posle nekih 6 sati uveče. Kako ja nisam baš ranoranilac i dok popijem „prvu jutarnju“ (u ranim poslepodnevnim časovima) pa dok ogladnim i smislim da napravim nešto, to nešto bi bilo gotovo taman na vreme da jedem sama. Kako ne volim da kuvam isključivo za sebe, u ovoj situaciji uglavnom samo odustanem od ideje i pojedem nešto jednostavnije (i niskokaloričnije od većine mojih specijaliteta). Dobra strana ovoga je što nisam pojela ogromne količine raznih pita i mesina u kasnim večernjim časovima što za posledicu ima koji kilogram manje (odnosno, ja nemam koji kilogram više).

Možda ćete posle svega pročitanog pomisliti: „Pa, dobro, bre, da l’ ova nekom uopšte i kuva!?“ Srećom, sve ove osobine nisu toliko česte, a i kada postoje nisu toliko izražene kao što je ovde opisano pa mi prilika za kuvanje ne manjka. A počela sam i da ustajem ranije…

Osim ako niste profesionalni kuvar, prilikom kuvanja uvek znate ko će jesti hranu koju spremate. Kako su to, uglavnom, članovi porodice, rođaci i bliski prijatelji, o njima znate mnogo šta što utiče koliko na odluku šta ćete kuvati, toliko na volju da kuvate uopšte.

Tokom godina dosta je ljudi prošlo kroz moj život… I kroz moju kuhinju. Primetila sam da su me neki od njih inspirisali da se trudim oko spremanja hrane: za doručak, ručak, večeru, užinu, da isprobavam nove recepte, da eksperimentišem, igram se i da mi nikad, nikad, nikad to ne bude teško. Uz neke druge mi je, opet, kuvanje postalo samo još jedna od stvari koje moraju tokom dana da se urade, a neki treći su, nažalost, doveli do toga da prestanem da kuvam uopšte (bar neko vreme).

Kako kod ljudi uvek mnogo lakše primetimo i duže pamtimo šta nam smeta nego šta nam prija (a i zanimljivije je), izložiću neke od onih stvari koje su mi, ako ne gasile, značajno umanjivale želju za kuvanjem.

Prvo što mi jako smeta je kad neko ne jede crni luk (da se razumemo, ovde mislim na crni luk u jelima jer nejedenje neobrađenog crnog luka mi ne smeta uopšte, čak ga i podstičem). Složićete se sa mnom da većina recepata počinje sa: „Usitnite crni luk i kratko ga prodinstajte…“. A tek kada ne kuvate po receptu već po sopstvenom nahođenju, sigurno prvo stavite luk da se dinsta pa onda gledate sa čim još raspolažete i šta bi od toga moglo ispasti. I onda, odjednom, neko vam tu osnovnu namirnicu stavi na crnu listu i toliko vam poremeti koncepciju da lepo više ne znate ni odakle da počnete…

Pa, onda oni ljudi koji u svakom jelu pronađu ponešto što ne vole ili što im ne prija pa, pažljivo i sa izrazom gađenja, guraju u kraj tanjira nepoželjne delove istovremeno ubijajući apetit ostalima. Razumem da ne može da se voli baš sve i da jedan nepoželjan sastojak ne treba da te spreči da uživaš u jelu (ja, recimo, ne volim bareno belance, a baš volim Francuski krompir), ali čitava ta teatralnost oko odstranjivanja spornih komadića, pa priče o stomačnim tegobama koje bi neki od njih mogao prouzrokovati, pa prenemaganje i izraz lica kao da ste im žive pijavice servirali u tanjir…

Mnoge poteškoće izaziva i kad neko ne konzumira celu grupu (ili grupe) namirnica kao, na primer, vegetarijanci ili, ne dao bog, vegani. Daleko od toga da ja ne spremam jela u koja ne ide meso, možda ih spremam čak i češće nego ona u koja ide, ali sama svest da nešto ne smem da upotrebim… Da se vegetarijanci ne bi uvredili, moram da napomenem da ništa manje problematični nisu ni njihovi oponenti, zagriženi mesožderi. Tu, s druge strane, postoji svest da nešto morate da upotrebite koja je inspirativna isto koliko i ona prethodna.

Uopšte mi se ne kuva kad… (drugi deo)