Uopšte mi se ne kuva kad… (prvi deo)
Sigurno ste primetili da dobar deo populacije, naročito muške, na našim prostorima pod dobrim ručkom podrazumeva meso i krompir. Ništa više nije neophodno, a ništa manje nije dozvoljeno. I tako vi jednom spremite Karađorđevu šniclu sa pomfritom, drugi put faširane šnicle i pire, treći put Bečke šnicle i restovani krompir (pod uslovom da ne pripada još i onoj grupi koja ne voli crni luk!)… Kako god da okrenete, to je i dalje meso i krompir. Biti ograničen na dve namirnice deluje prilično nestimulativno. Četvrti put ćete, u najboljem slučaju, sve zajedno ubaciti u rernu sa neverovatnom željom da sve zajedno izbacite kroz prozor (uključujući i „probirljivog“ pripadnika muške populacije).
Ne volim ni kad neko dodaje previše začina u već spremljenu hranu. Ja sam, dok sam kuvala, dodala začine za koje sam mislila da treba da se nađu unutra i jedino što mogu da prihvatim je da jelo nekom nije dovoljno slano (a i to zato što mi je sestra „neslani Toma“ pa sam odrasla uz koncept dosoljavanja hrane pre isprobavanja). Međutim, kad neko doda još malo karija i čilija i bibera i origana i time učini da jelo više ni ne liči na ono koje sam iznela na sto, a o ukusu da ne pričam, pa još mi licemerno kaže: „Sviđa mi se.“… Verujem da se tada probude svi moji ubilački nagoni!
Iako dosta dobro kuvam, znam da mnogo ljudi kuva mnogo bolje od mene i volim da dobijem savet kako da nešto bude lepše, ukusnije, brže, jednostavnije… Međutim, postoji jedna kategorija ljudi koja sve radi bolje od svih. Oni su odlični električari, pravnici, automehaničari, informatičari… Naravno da su i odlični kuvari. Imaju neprocenjivo znanje i ne štede ni vreme ni reči da ga podele sa ostalima. I tako pronađu sto i jednu zamerku vašem jelu i sto i jedan „Ja bih to…“ ili „Sledeći put…“ ili „A što nisi…“ ili „Mogla si..“. E, savete od njih ne želim da dobijam jer, osim da su osrednji oratori, nisam imala priliku da se lično uverim da su dobri u bilo kojoj od tih stvari o kojima pričaju. Međutim, jedini način da od njih ne dobijate savete je da im ne date povoda da vam ih dele. Znači, retko kuvam kad su oni u blizini…
Ima jedna stvar za koju ne mogu da kažem da me nervira (što itekako mogu da kažem za sve gore opisane), ali mogu da kažem da me često sprečava da kuvam (pečem, pržim, mesim…) onda kad naumim. Naime, osoba sa kojom delim životni prostor skoro nikada ne jede posle nekih 6 sati uveče. Kako ja nisam baš ranoranilac i dok popijem „prvu jutarnju“ (u ranim poslepodnevnim časovima) pa dok ogladnim i smislim da napravim nešto, to nešto bi bilo gotovo taman na vreme da jedem sama. Kako ne volim da kuvam isključivo za sebe, u ovoj situaciji uglavnom samo odustanem od ideje i pojedem nešto jednostavnije (i niskokaloričnije od većine mojih specijaliteta). Dobra strana ovoga je što nisam pojela ogromne količine raznih pita i mesina u kasnim večernjim časovima što za posledicu ima koji kilogram manje (odnosno, ja nemam koji kilogram više).
Možda ćete posle svega pročitanog pomisliti: „Pa, dobro, bre, da l’ ova nekom uopšte i kuva!?“ Srećom, sve ove osobine nisu toliko česte, a i kada postoje nisu toliko izražene kao što je ovde opisano pa mi prilika za kuvanje ne manjka. A počela sam i da ustajem ranije… 
UH! Njam, ogladneo sam…
POTPUNO saosecam sa autorom i podrzavam svaku rec…
Ovo je, doduše, neproverena informacija, ali čuo sam da u najboljim francuskim restoranima nema na stolu slanik, biber i te stvari. Vrhunski majtori ne dozvoljavaju nikom da im upropaštava jelo. Jedi ili idi. Sviđa mi si taj stav. Na žalost nisam u toj kategoriji (često presolim ili ne dosolim svoja jela) da bi mogao da ga primenjujem, ali sam jednom uradio nešto slično dok sam pregovarao sa MERCATOR om, o saradnji. A to bi mogla i ti da primeniš ne sve one koji brljaju po tanjiru.
Kad se ponovo otvarao novi MERCATOR na Novom Beogradu, poslao sam im kolače na probu, sa ponudom za saradnju. Oni su meni poslali pred ugovor na desetak stran. Izmeđ ostalog bio je tu i zahtev da ne koristim genetski modifikovane namirnice. Naravno da ne želim da ih koristim, ali odakle da znam da li jesu. Nemam ja labaratoriju u kojoj mogu da ispitujem takve stvari. Moja firma ima samo jednog zaposlenog. Mene.
Tek od recimo 60 tačakka ja sam njima poslao 58 negativnih komentara sa objašnjenjem zašto to ne mogu da prihvatim. Onda su oni meni rekli da je to standardni ugovor i da ga ne mogu menjati, a ja sam im (već iscrpljen od dopisivanja, verovatno malo i iznerviran) odgovorio sa jenom rečenicom koja je eto primenjiva i na tvoj slučaj.
“U nas postoji jedno zgodno poređenje. Biznis je poput seksa. Ako obe strane nisu zadovoljne… nema ponavljanja”
Bio sam ubeđen da nećemo nikad sarađivati, ali eto ukus i kvalitet su pobetili. Promenili su ugovor i radili smo sve dok Rodić nije upetljao svoje prste u celu priču.
PS
Nisam nikad bio na BLOGU pa za svaki slučaj da se oprostim sa vama, ako se nešto gadno desi u momentu kas pritisnem SUBMIT COMMENT
Gle još ste tu. Kakvo olakšanje. Čao svima.
DADE, svaka čast!
Ti si me ponukao da se i ja javim,te da prokomentarišem naše ,vajne privrednike.Imala sam slično iskustvo,doduše ,nije se ticalo kolača ili hrane uopšte,mada sam kako moji prijatelji kažu :”vrhunska kuvarica”,nego nečeg drugog.Naime ,ja sam muzičar(izmedju ostalog) profesionalni, dugi niz godina,i kad se “veliki ” Rodić pojavio sa svojim “velelepnim” motelom,ja sam odlučila da se tu uhljebim! Naravno ,za upravnika su postavili nekakvog polu-inteligenta,no to nije tema ove nadam se poučne pričice,elem,taj gnom me je toliko iznervirao da sam se opkladila(što skoro nikada ne radim,jer je glupo,a ja o sebi volim da mislim da nisam),sa istim da ću čim on ode sa svoje pozicije(upravnik motela) ja doći i svirati iz inata minimum 3 mjeseca bez obzira na to ko ga bude zamijenio na toj poziciji! Ni prije ,ni poslije ,znači nikada, nisam srela neposlovnije i nesposobnije ljude nego što je to bio slučaj sa “famoznim Rodićem”,a radila sam dugo veoma javan posao ,vezan za ogroman broj razno-raznih ljudi.Ova Zen priča se završava tako što sam ja naravno svirala okruglo 3 mjeseca,u gore navedenom objektu,sutradan po odlasku “nezamjenljivog upravnika”,i bila odlično plaćena,moram priznati,doduše to isto mogu da zahvalim sebi i svojim pregovaračkim sposobnostima,kako ti reče :”ukus i kvalitet su pobedili!”Sve u svemu,svrha ovog mog javljanja je u tome što želim da podržim svaki pojedinačni pokušaj da se pojedinac izbori sa sistemom koji je izgleda navikao na poslušnike i ljude bez kičme i dostojanstva(a samim tim i bez hrabrosti za “biti drugačiji i originalniji od prosjeka”),te da svojim primjerom ,kao i DADE (velika slova iz poštovanja,što se mene tiče),pokažem ljudima da je biti slobodan i hrabar da izneseš svoj projekat do kraja moguće izvesti čak i u ovakvoj skrnavoj zemlji.
Nadam se da vam moja ijekavica neće zaparati uši,ali to je isto još jedna sloboda koju sam odlučila da zadržim,pošto sam rodjena Sarajka koja živi u Vojvodini već priličan broj godina,i bez obzira na to nisam počela da pričam ekavski jer mi strašno smiješno zvuči kad ijekavci počnu da mješaju e i ije ….
Izvinjavam se što ovo moje javljanje ovaj put nema nikakve veze sa hranom i svečano obećavam da ću to ispraviti sljedeći put,a možda vam i pošaljem poneki recept od mojih specijalnih, kulinarskih špecija.
Hvala na odvojenom vremenu i srdačan pozdrav svima od Stashe.