Sigurno ste primetili da dobar deo populacije, naročito muške, na našim prostorima pod dobrim ručkom podrazumeva meso i krompir. Ništa više nije neophodno, a ništa manje nije dozvoljeno. I tako vi jednom spremite Karađorđevu šniclu sa pomfritom, drugi put faširane šnicle i pire, treći put Bečke šnicle i restovani krompir (pod uslovom da ne pripada još i onoj grupi koja ne voli crni luk!)… Kako god da okrenete, to je i dalje meso i krompir. Biti ograničen na dve namirnice deluje prilično nestimulativno. Četvrti put ćete, u najboljem slučaju, sve zajedno ubaciti u rernu sa neverovatnom željom da sve zajedno izbacite kroz prozor (uključujući i „probirljivog“ pripadnika muške populacije).

Ne volim ni kad neko dodaje previše začina u već spremljenu hranu. Ja sam, dok sam kuvala, dodala začine za koje sam mislila da treba da se nađu unutra i jedino što mogu da prihvatim je da jelo nekom nije dovoljno slano (a i to zato što mi je sestra „neslani Toma“ pa sam odrasla uz koncept dosoljavanja hrane pre isprobavanja). Međutim, kad neko doda još malo karija i čilija i bibera i origana i time učini da jelo više ni ne liči na ono koje sam iznela na sto, a o ukusu da ne pričam, pa još mi licemerno kaže: „Sviđa mi se.“… Verujem da se tada probude svi moji ubilački nagoni!

Iako dosta dobro kuvam, znam da mnogo ljudi kuva mnogo bolje od mene i volim da dobijem savet kako da nešto bude lepše, ukusnije, brže, jednostavnije… Međutim, postoji jedna kategorija ljudi koja sve radi bolje od svih. Oni su odlični električari, pravnici, automehaničari, informatičari… Naravno da su i odlični kuvari. Imaju neprocenjivo znanje i ne štede ni vreme ni reči da ga podele sa ostalima. I tako pronađu sto i jednu zamerku vašem jelu i sto i jedan „Ja bih to…“ ili „Sledeći put…“ ili „A što nisi…“ ili „Mogla si..“. E, savete od njih ne želim da dobijam jer, osim da su osrednji oratori, nisam imala priliku da se lično uverim da su dobri u bilo kojoj od tih stvari o kojima pričaju. Međutim, jedini način da od njih ne dobijate savete je da im ne date povoda da vam ih dele. Znači, retko kuvam kad su oni u blizini…

Ima jedna stvar za koju ne mogu da kažem da me nervira (što itekako mogu da kažem za sve gore opisane), ali mogu da kažem da me često sprečava da kuvam (pečem, pržim, mesim…) onda kad naumim. Naime, osoba sa kojom delim životni prostor skoro nikada ne jede posle nekih 6 sati uveče. Kako ja nisam baš ranoranilac i dok popijem „prvu jutarnju“ (u ranim poslepodnevnim časovima) pa dok ogladnim i smislim da napravim nešto, to nešto bi bilo gotovo taman na vreme da jedem sama. Kako ne volim da kuvam isključivo za sebe, u ovoj situaciji uglavnom samo odustanem od ideje i pojedem nešto jednostavnije (i niskokaloričnije od većine mojih specijaliteta). Dobra strana ovoga je što nisam pojela ogromne količine raznih pita i mesina u kasnim večernjim časovima što za posledicu ima koji kilogram manje (odnosno, ja nemam koji kilogram više).

Možda ćete posle svega pročitanog pomisliti: „Pa, dobro, bre, da l’ ova nekom uopšte i kuva!?“ Srećom, sve ove osobine nisu toliko česte, a i kada postoje nisu toliko izražene kao što je ovde opisano pa mi prilika za kuvanje ne manjka. A počela sam i da ustajem ranije…

Tokom godina dosta je ljudi prošlo kroz moj život… I kroz moju kuhinju. Primetila sam da su me neki od njih inspirisali da se trudim oko spremanja hrane: za doručak, ručak, večeru, užinu, da isprobavam nove recepte, da eksperimentišem, igram se i da mi nikad, nikad, nikad to ne bude teško. Uz neke druge mi je, opet, kuvanje postalo samo još jedna od stvari koje moraju tokom dana da se urade, a neki treći su, nažalost, doveli do toga da prestanem da kuvam uopšte (bar neko vreme).

Kako kod ljudi uvek mnogo lakše primetimo i duže pamtimo šta nam smeta nego šta nam prija (a i zanimljivije je), izložiću neke od onih stvari koje su mi, ako ne gasile, značajno umanjivale želju za kuvanjem.

Prvo što mi jako smeta je kad neko ne jede crni luk (da se razumemo, ovde mislim na crni luk u jelima jer nejedenje neobrađenog crnog luka mi ne smeta uopšte, čak ga i podstičem). Složićete se sa mnom da većina recepata počinje sa: „Usitnite crni luk i kratko ga prodinstajte…“. A tek kada ne kuvate po receptu već po sopstvenom nahođenju, sigurno prvo stavite luk da se dinsta pa onda gledate sa čim još raspolažete i šta bi od toga moglo ispasti. I onda, odjednom, neko vam tu osnovnu namirnicu stavi na crnu listu i toliko vam poremeti koncepciju da lepo više ne znate ni odakle da počnete…

Pa, onda oni ljudi koji u svakom jelu pronađu ponešto što ne vole ili što im ne prija pa, pažljivo i sa izrazom gađenja, guraju u kraj tanjira nepoželjne delove istovremeno ubijajući apetit ostalima. Razumem da ne može da se voli baš sve i da jedan nepoželjan sastojak ne treba da te spreči da uživaš u jelu (ja, recimo, ne volim bareno belance, a baš volim Francuski krompir), ali čitava ta teatralnost oko odstranjivanja spornih komadića, pa priče o stomačnim tegobama koje bi neki od njih mogao prouzrokovati, pa prenemaganje i izraz lica kao da ste im žive pijavice servirali u tanjir…

Mnoge poteškoće izaziva i kad neko ne konzumira celu grupu (ili grupe) namirnica kao, na primer, vegetarijanci ili, ne dao bog, vegani. Daleko od toga da ja ne spremam jela u koja ne ide meso, možda ih spremam čak i češće nego ona u koja ide, ali sama svest da nešto ne smem da upotrebim… Da se vegetarijanci ne bi uvredili, moram da napomenem da ništa manje problematični nisu ni njihovi oponenti, zagriženi mesožderi. Tu, s druge strane, postoji svest da nešto morate da upotrebite koja je inspirativna isto koliko i ona prethodna.

Uopšte mi se ne kuva kad… (drugi deo)

Ja sam stvarno volim ovaj kolač (i sve ostale “lagane” poslastice sa puno oraha, margarina i čokolade) i jela sam ga na mnogim slavama, Božićima, svadbama i sličnim događajima za koje su karakteristični sitni kolači. Kako sam ga jela na različitim mestima, on je bio rezulatat rada različitih domaćica (od kojih neke smatram odličnim kuvaricama (kao npr. moju mamu, moju tetku, sestrinu kumu…)) . Naravno, nisam propustila da “gricnem” ni kada smo ga mi pravili I sve te bajadere su bile tvrde!

Naravno, ne treba da budu toliko tvrde da “mo’š ubit’ čoveka” njima, niti da je veća verovatnoća da polomiš zube nego da ih pregrizeš, ali verujem da niko od vas i nije postigao baš taj stepen tvrdoće. Bar ne uz naš recept…

Znači, zaključak je sledeći: ako su vam bajadere ispale tvrde, uspele su.

I nemojte mnogo da se sekirate oko toga kad se, ionako, otope u ustima

Da li ste možda u zadnjih par dana primetili još jednu zastavicu u gornjem desnom uglu?

Da, pustili smo u rad i englesku verziju sajta Jeste da je mnogo kraća od ove na našem maternjem i da je nešto kraća od one na španskom, ali polako ćemo sve to ujednačiti.

Pretpostavljam da pretpostavljate zašto su nama značajne ove verzije na stranim jezicima, ali šta biste vi mogli da imate od toga, pitate se sad.

Evo, daću vam jedan primer. Verujem da mnogi od vas uče jedan od ovih jezika (ili oba). E, sad, bilo da ga učite u osnovnoj ili srednjoj školi, na fakulteu ili na nekom kursu, hrana i kuhinja će vam sigurno biti oblast koju obrađujete. Tu negde ćete, verovatno, dobiti za domaći zadatak da na dotičnom jeziku napišete svoj omiljeni recept. Da je ovaj sajt postojao kada sam ja počinjala da učim jezike, završavala bih domaće zadatke u sekundi:) Šalim se, naravno, da vam nije ni palo na pamet da tako zloupotrebljavate ove prevode!

Ono što možete da uradite je da pogledate kako se šta na ove jezike prevodi. Brzo i lako ćete i sami naći i naučiti kako se kaže krompir, grašak ili paradajz, ali klinčići, gustin ili muskatni oraščić bi već mogli da naprave malo problema. Nisu ni to nerešivi problemi, ali zašto ne biste poštedeli sebe nepotrebnog “googlanja”. Znači, nađite recept u kome se sporni sastojak koristi pa onda pronađite engleskog ili španskog brata tog recepta i pogledajte kako smo to mi preveli. Verujte mi na reč, mnogo je jednostavnije.

A na kraju krajeva, nije loše ni znati kuvati na tri jezika

prvo ću malo da nas pohvalim. Bili smo vredni ovih dana. Spremili smo nekoliko lepih jela od kojih su par, za promenu, poslastice. Samo da znate, svesni smo da su Deserti malo slabija tačka na našem sajtu (naravno, samo u smislu kvantiteta, a ne kvaliteta recepata) i ovom prilikom se svečano obavezujemo da ćemo to, u dogledno vreme, i promeniti. Počećemo od dva recepta za neke već kultne kolače koje mnogi od vas možda čak ubrajaju i omiljene tako da nećete morati da čekate slave i Božiće da se njima osladite .

Eto, to je mala najava onoga šta Vas očekuje u budućnosti i neću o tim kolačićima više ništa da Vam kažem. Njihov identitet će, zasada, ostati (slatka) tajna . Na kraju krajeva, da pišem o našim receptima, mogu ponekad, ali stvarno bih više volela da o njima pišete Vi. Mi smo ih pravili, probali i svideli su nam se, a na Vama je da sledite naš primer (i da javite kako je prošlo).

Ja bih više volela da mi malo pomognete i da zajedno dođemo do tema koje Vas interesuju. Recite šta Vas zanima, predložite neku zanimjivu, ili nezanimljivu, temu, pitajte, komenterištite, hvalite nas, kritikujte nas (mada to ni ne morate )… Meni će biti lakše, a svima će nam biti zanimljivije.

Unapred Vam se zahvaljujem na saradnji

Bićemo u kontaktu…

I mi na sajtu imamo jedno takvo - Argentinski ćevap. Pa, u Argentini je i pojam ćevap slabo poznat, a i oni koji su čuli za njega ga vezuju za tamo neku daleku kuhinju, tako da nešto kao “argentinski ćevap” nikako ne može da prođe. Međutim, neadekvatno ime za ovaj specijalitet za čijim se poreklom još traga nikako ne sme da vas odvrati od njega. Mogli biste npr. da ga spremite, probate i javite da li vam je neko bolje ime palo na pamet. Konkurs je otvoren

Situacija sa empanadama nije ni slična, one s punim pravom nose atribut “argentinske”.

Pre nekog vremena nam je u poseti bila Estefania, a evo i sad je baš iščekujem da ponovo dođe, pa otud’ inspiracija. Prevalila je popriličnu razdaljinu da se malo upozna sa našom kulturom i našim jezikom (Mene je baš prijatno iznenadilo saznanje da neko iz Argentine želi da nauči srpski!), naoružana sitnicama kojima bi svoju kulturu mogla malo da približi nama. Među tim sitnicama se našao i recept za empanade koji joj je mama napisala pred polazak. Kao što rekoh, prave pravcate argentinske empanade!

Nažalost, mama joj nije napisala ništa više pa ćemo do nekog sledećeg autentičnog argentinskog jela morati da sačekamo da se naša drugarica vrati u Buenos Aires i da nam mejlom pošalje nove recepte…

Toliko ovom prilikom, moram sad da idem da spremim autentične zavijače ( ) da budu tople kad Estefania dođe.

Naime, mi imamo više “timova” koji pripremaju jela za sajt. Koliko su tu u pitanju timovi, jasno vam je ako ste već u Kontaktima videli da nas ima petoro (a nismo svi aktivni). U svakom slučaju, nismo uvek svi na okupu kad se kuva (prži, peče, mesi…). I tako ja nisam bila okupljena kad se pravio taj paprikaš. Srećom, neki dan sam bila u poslovnoj poseti “timu” koji ga je pravio pa sam ga dobila za ručak.

Ljudi, kako je to dobro! Krupno sečeni šampinjoni pa im lepo oseti ukus, pa gust crveni sos, a sve malo ljutkasto… Evo, i sad mi ide voda na usta! Još smo imali i neke krmenadle uz to. Mnogo dobra kombinacija.

U svakom slučaju, morate ga probati. Ako, dok ovo čitate, na home page-u nema slike koju sam u prvom pasusu pominjala, znači da smo je zamenili (mi to, znate, moramo da menjamo jer, trenutno, ima preko 50 ukusnih recepata koje bi trebalo istaći ), ali recept o kome pričam, i još ukusnih recepata (mislim, još recepata za još ukusnih jela), možete pronaći među Jelima sa povrćem.

Ajd, pa bićemo u kontaktu

Prva, više nego očigledna, je da smo otvorili blog! Mi smo danas baš jako srećni zbog toga Sad ćemo moći da komuniciramo sa Vama (a i Vi sa nama) na jedan malo neformalniji način, kakav nam, kao starim znancima, ionako priliči.

Druga važna stvar je da ćemo vrlo uskoro ubaciti prvi recept u kategoriju Divljač. A i bilo je vreme da pripremimo malo divljači (a šta tačno znači to “malo”, pa i šta tačno znači to “divljač”, videćete čim recept bude objavljen).

Eto, toliko o novostima za ovaj svečani prvi post. Da budem iskrena, objvljivanje novosti i nije bio njegov cilj, samo smo hteli da vidimo da li nam blog radi i da li ja, sa kojom ćete se, verovatno, ovde najčešće družiti, umem da ga koristim.

U svakom slučaju, dobro nam došli i - bićemo u kontaktu…